Podaga

     Ostrvo Rujan na Baltičkom moru bilo je jedno od najznačajijih religijskih centara starih Slovena. Njegovi stanovnici bili su poznati po tome što su se uporno držali stare vere,tvrdoglavo odbijajući da prime hrišćanstvo. Na Rujnu su se nalazili hramovi posvećeni Svetovidu, Ruđevidu, Porevidu i Porenuciju. Меđutim, pored ovih božanstava spominje se i jedan bog neobičnog imena – Podaga. Ne zna se tačno da li je ovo božanstvo imalo svoj hram ili se njegova slika, kao što je to slučaj i sa slikom Svarožića, nalazila u hramu drugog božanstva. Kako izvori ne navode tačnu lokaciju na kojoj se pomenuta slika nalazila, nismo u mogućnosti da zaključimo da li je Podaga božanstvo posebnih funkcija ili samo aspekt jednog od slovenskih bogova. Zbog toga ćemo analizu Podagine prirode svesti na šture podatke koji se zasnivaju na jednom jedinom Helmoldovom tekstu, kao i na etimološke analize Podaginog imena.
     Od svih hroničara koji su se bavili životom i verom starih Slovena jedino Helmold spominje ovo božanstvo. Podaga se ovde naziva i Pionom, a celokupan tekst glasi: Sloveni imaju vrlo različne oblike sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Pion, koji se zove Podaga... . Izvod iz Helmoldovog dela predstavlja, dakle,  jedini istorijski podatak koji imamo o ovom božanstvu. Šta na ovaj način uopšte možemo saznati o Podazi? Ništa, osim da su Sloveni poštovali božanstvo navedenog imena i da je to božanstvo imalo svoju statuu ili sliku u rujanskom hramu. Zbog toga se sva dalja proučavanja moraju svesti na etimološku analizu Podaginog imena. Naučnik Maretić imePodaga izjednačuje sa imenom Budigoj,  budući da se ovo ime često spominje u slovenskim jezicima. Kako ovaj zaključak nije dovoljno obrazložen, navešćemo samo kako Maretić tumači ime Budigoj, koje je, navodno, isto što i ime Podaga. Naime, Budigoj bi se shvatao kao bog budnosti, tj. božanstvo pobuđenog života – života koji se budi. Luj Leže i Spasoje Vasiljev osporavali su, s pravom, ovaj zaključak. Leže je smatrao da je na Podaginom imenu izvršena metateza glasova i da ovo ime, zapravo, glasi Pogoda. Njegova teorija ima, štaviše, i svoje uporište. Naime, poljski istoričar Dlugoš spominjao je božanstvo ženskog pola koje se zvalo upravo Pogoda. Boginja Pogoda bila je, prema Dulgošu, božanstvo temperature. Prihvatajući Ležeovu teoriju o postojanju božanstva po imenu Pogoda, Spasolje Vasiljev izvršio je sledeću etimološku analizu. Prema njegovom m išljenju Pogodino ime sastoji se iz dve reči, predloga po i  korena reči god koji je vezan za vreme tj. određeni vremenski period. Koren god nalazi se i danas u srpskoj reči godina, a ovu reč upotrebljavaju i Hrvati, Bosanci, Makedonci itd. Vasiljev, dakle, smatra da je Pogoda bio božanstvo vezano za neki određeni rok, cilj ili termin, odnosno, vremenski period za koji je nešto trebalo da se uradi. Kako su se naši preci bavili poljoprivredom organizujući svoj život u skladu sa prirodnim cklusima plodnosti, Pogoda je prema Vasiljevu morao biti vezan za poljske radove, lov i ribolov. Sve ove delatnosti vezane su za prirodne cikluse kao što su ciklusi klijanja, rasta i zrenja bilja, odnosno, životne cikluse životinja, koji su bili zasnovani na periodima parenja, razmnožavavanja, selidbe i sl. Glagol pogoditi  takođe je povezan sa imenom Pogode, zbog čega ovo božanstvo možemo vezati za sposobnost pogađanja pravog trenutka u kome treba da se seje, žanje, odnosno, lovi. Ovaj glagol vezan je i za lov, jer, kao što znamo životinja se lovi tako što se ona gađa ili pogađa strelom, kopljem, harpunom ili metkom. Božanstva lova često se pojavljuju u različitim mitološkim sistemima stare Evrope pa tako imamo grčku Artemidu i rimsku Dijanu koje su bile boginje lova, kao i Ulera, nordijskog boga lova i streljaštva, finskog Horagalisa itd. Pored toga, Pogoda bi moglo biti i božanstvo vremena slično grčkom Hronosu. Međutim, sva ova tumačenja nemaju svoje uporište u istorijskim činjenicama zbog čega se ne možemo previše oslanjati na njih u našem proučavanju slovenske mitologije.