Dažbog

                   

     Dažbog je bio božanstvo Sunca, ognja i kiše. Dažbog je bio smatran božanstvom koje daje, na šta ukazuje jedan od oblika njegovog imena – Dajbog . Prvi deo imena je „daj“ što je oblik glagola dati, a drugi deo je “bog”. Međutim, šta Dažbog tačno daje? Moguće je da se ovo davanje odnosi na Sunce i Sunčevu svetlost, koja je bitna za mnoge procese u prirodi. Sloveni su Suncu pridavali veliki značaj. Ono je predstavljalo osnovu za život i uvek je smatrano pozitivnim aspektom. Sunce je zapravo davalo život Zemlji, a time je bog sunca bio davalac, Dajbog. Dažbog predstavlja zapravo Sunčev disk.
U svim očuvanim srednjovekovnim spisima o Slovenima u nekom se trenutku pominje Dažbog. Pominju ga rimski, grčki i ruski hroničari koji su pisali o staroj slovenskoj veri. U prevodima grčkih tekstova na slovenski Helios se prevodio kao Dažbog. U Malalinskom manuskriptu iz 6. veka Helios je preveden upravo Dažbogom. Tu je ruski prevodilac pokušao da ispriča priču smeštenu u Egipat, ali je umesto imena grčkih božanstava  koristio slovenska. Takođe Dažbog se pominje u Španskom kodeksu onda „Slovo o Igorovom pohodu“ i mnogim drugim. Vladimir Veliki je ispred svoje palate u Kijevu postavio sedam statua bogova, a među njima bio je i Dažbog.
U porodici Dažbog je predstavljao zaštitinika kućnog ognja i vatre, najnužnijih čovekovih sredstava za preživljavanje zime, kao i pomoći u mnogim drugim poslovima. Međutim, oganj je mogao biti i okrutan i okrenuti se protiv čoveka i odvesti ga u podzemni svet ili mu uništiti imovinu. Blagonaklonost ognja bila je presudna u preživljavanju, te su mnogi obredi povezivani i sa ognjem.
Dažbog je sigurno bio i bog kiše. Jedno od njegovih imena je Daždbog, a dažd na mnogim slovenskim jezicima (slovačkom,češkom,ruskom,poljskom...) znači kiša . Kiša je bila značajna jer je od nje zavisila žetva. Ukoliko bi zavladala suša, praktikovani su razni rituali za prizivanje kiše.
Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima. U to vreme nije bilo uobičajeno da unuk upozna dedu, zbog kratkog zivotnog veka.
Dažbog je jedan od Svarogovih sinova. Nije sigurno koliko je Svarog imao sinova, ali je poprilično sigurno da je Dažbog bio jedan od njih. Neki autori pominju samo dva, Svarožića i Dažboga (Vyacheslav Vsevolodovi i Vladimir Toporov), dok drugi govore o Perunu, Svetovidu, Dažbogu i Velesu kao Svarogovim sinovima, odnosno sve njih nazivaju Svarožićima. Kako god bilo, Dažbog je u svim kombinacijama.
Sunce je, prema verovanju,  preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet, da bi ujutru ponovo vaskrsao. U ovoj predstavi o Dažbogu vidljiva je  cikličnost umiranja i vaskrsavanja, koja je inače bila veoma česta  kod mnogih paganskih religija, kao i u slovenskom paganizmu. Kod Srba se pominje Dabog, a u folkloru hromi Daba, koji je prestavljen gotovo uvek kao zli demon, što verovatno govori o Dažbogovoj prirodi dok je bio u podzemnom svetu, odnosno svetu mrtvih. Daboga su predstavljali naročito Srbi kao hromog starca, odevenog u kožu, obično medveđu, koga prati vuk. Vuk zapravo predstavlja njegovu životinjsku inkarnaciju, odnosno prvobitni oblik, koji nije prestao da postoji kada je Dažbog postao antropomorfan. Vuk je postao sluga, a često i izaslanik. Dažbog često menja svoj oblik. Iako je osnovni njegov oblik antropomorfan, njegovo prvobitno vučje obličje je ostalo njegov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja. U jednom katalogu naroda zabeleženo je da su Srbi nastali od Vuka. "Saracen je od vepra, Turčin od zmije, Tatarin od lovačkog psa, Srbin od vuka, Bugarin od bika, Aleman od orla..."
Verovanje u moć Sunca je kod Slovena bilo izrazito jako. Čajkanović smatra da je Dažbog bio vrhovni bog kod Srba. O tome govori i činjenica da je kod Slovena praznik posvećen nepobedivom Suncu bio upravo padao na datum današnjeg Božića (nepobedivo Sunce je inache atribut Mitre pa ovde deluje kao da su Sloveni slavili istog). Međutim ovaj podatak nije mnogo relevantan. Naime zna se da je rimski car Konstantin Veliki, kada je proglasio hrišćanstvo zvaničnom religijom, namestio datum Božića. Taj datum je padao na datum paganskog praznika posvecenom nepobedivom Suncu, odnosno rađanju sunca. Prema nekim izvorima tog dana je bio praznik posvećen Suncu I kod Slovena I Kelta, te su zbog velikog broja ljudi koji su praznovali ovaj praznik, koji su hrišćani hteli da potisnu, ipak samo zamenjen hrišćanskim praznikom. Božić je krenuo da se slavi ovog datuma počev od 336. godine.
Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Postao je najmoćniji demon i najveći suparnik hrišćanskog Boga. Moguće je da je to bilo i zbog njegovog izgleda hromog starca sa jednim okom, obučenog u tamnu medveđu kožu, kao i zbog toga da je prema paganskom verovanju boravio u podzemnom svetu veoma često. Međutim, nameće se i mogućnost da je to bilo zbog Dažbogovog jakog kulta, koji je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen.  Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk. Sveti Sava u tim pričama takođe predstavlja davaoca.